Житије Светог Владике Николаја Охридског и Жичког

Николај је рођен 23. децембра 1880. године. Родио се у селу Лелићу, недалеко од Ваљева, на падинама планине Повлена. Његови родитељи, Драгомир и Катарина, били су прости земљорадници и побожни хришћани, нарочито мајка. На крштењу је добио име Никола. Своје образовање Никола је отпочео у манастиру Ћелијама, где га је отац одвео да се описмени. По завршетку шестог разреда гимназије, Никола је конкурисао у Војну академију, али га је лекарска комисија одбила, јер је био "ситан" и није имао довољан обим груди. Одмах по одбијању ове комисије, Никола подноси документа за београдску Богословију, где је био примљен, иако опет не без тешкоћа, наводно због слабог слуха за певање. Као ученик Богословије био је успешан. Његово истицање у наукама било је резултат систематског рада.

Наставио је студије на старокатоличком факултету у Берну, а затим је обилазио и интелектуално напредовао и у Немачкој, Енглеској и Швајцарској, а нешто касније и у Русију.

Студије у Берну Николај је, у својој 28. години, окончао докторским радом из теологије, "Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве". Следећу 1909. годину Никола је провео на Универзитету у Оксфорду, где је припремао докторат из философије и затим га у Женеви, на француском, и одбранио ("Философија Берклија").

Вративши се из Европе, Николај се, у јесен 1909. године, разболео од дизентерије и у болници лежао око 6 недеља. Ускоро се замонашио у манастиру Раковици. Пре него што је постао суплент у Богословији, Митрополита Србије Димитрије га упућује у Русију, где је провео годину дана, највише путујући по широкој Русији и упознајући црквени живот, душу руског човека и његове светиње. За то време написао је и своје прво веће дело – студију "Религија Његошева".

Као суплент Богословије Св. Саве у Београду Николај је предавао философију, логику, психологију, историју и стране језике. Николај је живо и активно учествовао и у тадашњем црквеном животу, мада је имао критичких примедби на рад и понасање извесних црквених људи. Априла месеца 1915. године српска влада је упутила Николаја из Ниша у Америку и Енглеску (где је остао до априла 1919) у циљу рада на националној српској и југословенској ствари. Он је по Америци, и затим Енглеској, одржао бројна предавања: у црквама, универзитетима, хотелима и по другим установама, борећи се на тај начин за спас и уједињење Срба и Јужнословенских народа.

По завршетку рата, док је још био у Енглеској, изабран је (12/25. марта 1919) за Епископа жичког, одакле је убрзо, крајем 1920. године, премештен на Охридску епископију. Тих година одлазио је у многе црквене и народне мисије: у Атину и Цариград, у Свету Гору, у Енглеску и Америку. Николај је учествовао и на конференцијама за мир, на екуменским црквеним сусретима и скуповима, на конференцијама Хришћанске заједнице младих у свету, на Свеправославним консултацијама.

Но нароцито треба истаци Николајев пастирски и духовни рад у Охриду и Битољу, а затим и у Жичи.

На почетку немачке окупације, Николај је ухапшен 1941. године и одмах затворен у манастир Љубостињу, а затим је пребачен у затвор у манастир Војловицу код Панчева и заточен тамо заједно са Патријархом Српским Гаврилом Дожићем. Дана 14. септембра 1944. године Немци су Владику Николаја и Патријарха Гаврила спровели из Војловице у концентрациони логор Дахау, где су они остали до децембра 1944. године када су их Немци ослободили. Патријарх се вратио у земљу, док је Николај емигрирао у Америку. Николај је дошао у Америку током 1946. године. У Америци је Николај наставио свој црквени рад, па је и путовао по Америци и Канади. Владика Николај је и у Америци наставио своју списатељску и богословску делатност, како на српском тако и на енглеском језику.

Преминуо је у манастиру Св. Тихона, а затим му је тело пренето у манастир Светог Саве, у Либертвилу, где је сахрањен крај олтара цркве, на јужној страни, уз присуство великог броја православних Срба и других верника широм Америке.

Много година после смрти његови земни остаци пренети су из Либертвила у Лелић - 12. маја 1991. године. Сахрањен је у малој цркви у Лелићу, која је његова задужбина.

На пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне цркве у мају 2003. проглашен је за светитеља. Свечана канонизација обављена је у Храму Светог Саве на Врачару, у Београду, 24. маја 2003. године. Већ следеће године, Епископ шабачко-ваљевски Г. Лаврентије своју задужбину, манастир Соко, близу Љубовије и Крупња, посветио је Св. Владики Николају.