                  |
- Church History
- Feasts of the Church
- Orthodox Dogma and Doctrine
- Orthodox Icons
- Orthodox Monasticism
- Orthodox Prayer
- Orthodox Scripture
- Orthodox Symbolism
- Orthodox Worship
- Sacraments of the Church
- The Church Building and Its Servers
|
| |
Они који приступају Светом Причешћу
приступају му и треба да му приступају са страхом, вјером и љубављу. Са
страхом, јер је страх почетак мудрости, са вјером да је то истинско
тијело Христово и истинска крв Његова и са љубављу, цјеливајући њега на
начин на који је Он нас цјеливао, јер сва васиона Божја и творевина
Божја и сви дарови су божански цјелив нама људима. Бог нас цјелива и
љуби својим даровима и ми њега цјеливамо и удостојавамо се да га
смјестимо, Њега кога не могу Небеса смјестити, коме су небеса престо а
земља подножје ногу Његових, удостојавамо се да Га смјестимо испод
малог неба, испод нашег непца. Њега који је несмјестив, ми се
удостојавамо да смјестимо у своја уста, у своје биће, у своје срце и да
постанемо једно са Њим. Наравно, никада не можемо себе довољно
припремити да примимо Светињу над Светињама. Зато је Црква кроз
вјекове, кроз свој опит предвидјела непрекидно припремање хришћанина да
се сретне са својим Господом, са Жеником своје душе. Као што се
невјеста припрема за вјенчање и за сусрет са својим младожењом, тако је
и човјекова душа призвана да се припрема непрекидно, а припрема основна
јесте управо страх божји, вјера, љубав према Господу и живот према
заповјестима Божјим. Пост душе и тијела је такође оно што спада у
припрему за сусрет са Господом и за примање Његовог Тијела и Његове
Крви. Наша Црква православна је посна, подвижничка Црква. Као што је
Бог себе нама даривао својим неизрецивим богочовечанским подвигом,
сишавши са небеса у наше ништавило и нашу биједу, тако и Он и нас
призива да на христолики начин, на његов начин да се пењемо према Њему.
Бог је постао човјек да бисмо ми људи могли да се обожимо Њиме и
врлинама Његовим као светим зрацима, да се сјединимо са Њим и зато је
неопходно очистити срце своје од свакога гријеха. Да бисмо то постигли,
потребан је прво пост душе. И како тијело тражи своју храну, тако и
душа тражи своју. Онај који хоће да прими Господа као Хљеб живота, он
је дужан и да се припреми да та духовна храна може да се прими у њему,
да може да се усели у њега да би он постао храм Духа Светога. У томе се
састоји Тајна покајања, тајна преумљења, тајна промјене ума, срца и
душе и свеукупног човјековог бића, кроз пост душевни и тјелесни и кроз
молитву. Црква је установила по опиту своме постове сриједом и петком,
четири велика поста у току године и друге дане који су посни, а сам
човјеков живот и независно од тих дана је посни, припрема душе и тијела
за сусрет са Господом.
|  |
О ПОСТУ И ПРИЧЕШЋИВАЊУ Шта за духовни живот хришћанина значи св. Причешће јасно је из те речи самога Господа: "Ја сам живи Хлеб који је сишао с неба. Ко једе од овога Хлеба живеће вечно... Ако не једете тела Сина човечијег и не пијете крви његове, живота нећете имати у себи. Ко једе Тело моје и пије Крв моју има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је моје Тело право јело и Крв моја право пиће." Из потпуне вере у ове речи Господње, први су хришћани журили св. Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из осећања да без Њега не могу духовно живети, управо онако као што човек не дише по наређењу, него спонтано, осећајући да се без ваздуха гуши и да умире. Одлазили су свагда недељом и празником на св. Литургију и на ђаконов позив - "са страхом Божјим и вером приступите!" сви су у реду, прилазили и причешћивали се. Они су притом потпуно осећали да приступају најдубљој тајни наше вере и највећем дару Божијег милосрђа, па су се трудили да Свесветном и Пречистом Богу, у св. Причешћу, прилазе у чистоти и светости срца и душе. Звали су се "свети" и заиста су били свети; чували су се од сваког греха, јер су знали да "ко чини грех, роб је греху", да грех окреће човека на правац који води супротно од Бога, прља душу и чини је неспособном за св. Причешће. Онај ко би ипак пао у грех, одмах се дизао, исповешћу чистио душу од њега да не би у нечистоти примио св. Причешће: "Јер, који недостојно једе и пије ( Хлеб и Чашу Господњу ) суд себи једе и пије, не разликујући Тела и Крви Господње." У исто време, хришћани су свето држали и установу поста, знајући да је пост божанска установа, јер је још у Старом Завету Бог наредио пост као "наредбу вечну". У Новом Завету је сам Господ Исус Христос постио и рекао да ће Његови ученици постити. Постили су Апостоли и сви Свети... Пост су држали у одређено време ради потребе поста, а причешћивали се ради потребе причешћа стално, како за време поста тако и за време мрса; у посту се постило и причешћивало, у мрсу се мрсило и причешћивало, онако као што данас чине свештеници. Првобитно није било неке посебне припреме за Причешће, нити је пост сматран за једно од средстава за њега. За причешће се припремало целокупним животом, држањем свих Божјих заповести и чувањем од сваког греха. Тако су поступали и свештеници и верници у хришћанској Цркви за читаво време прогона, за првих 300 година, док су у њу ступали само они који су из чврсте вере у Царство небесно били спремни на све тешкоће да би га задобили. Морални живот хришћана тада је био на великој висини. Но, када је дошла слобода, под царем Константином, 313. године, Цркви су почели прилазити и они који у њој нису тражили и нашли "благо скривено у пољу" и који нису били спремни да све даду да би купили то поље... Стога се ниво моралног живота хришћана у многоме снижава. Светом причешћу многи приступају и тада редовно, али без озбиљог старања да за Њега буду што достојнији. Други, пак, почињу свој редован прилазак св. Чаши да одлажу, са изговорм да желе да се што боље припреме. Али борбу за очишћење своје душе нису водили стално, него повремено, само неколико дана пре Причешћа.Но, и то им је падало тешко , па су све чешће одлагали припрему и само причешћивање, док нису спали на то да се причешћују само четири пута годишње или још ређе.
Због оних првих, Црква је, по речима св. Јована Златоуста, и установила 40 - дневни пост пред Божић и Васкрс: Приметивши штету која долази од немарног поступања, Оци одредише 40 дана... да би смо сви ми, очистивши пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, тако приступили св. Причешћу чисте савести, колико је то могуће." Оне друге, пак, св. Отац опомиње да се морају трудити не повремено, пред само Причешће, него да им ваља да стално живе тако да му чисте савести могу редовно приступати. На питање "којима треба дати за право, онима који се ретко причешћују, или онима који то чине често", он одговара: "Ни једнима ни другима, него онима који се причешћују са чистом савешћу, чистим срцем и беспрекорним животом. Такви нека пристају свагда. А који нису такви - ниједанпут. Зато што они на себе навлаче суд, осуду, казну и муке." Но од свих средстава чишћења душе за овај најприснији сусрет и за сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: "Јеси ли постио?" и , кад чују потврдан одговор, рећи ће: "Приступи! " Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то - да ли овај зна чему приступа и зашто, и то - зна ли Символ вере и основне молитве, и да су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да можда нису блудници; а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи никакве амајлије, или да можда не врши побачај... А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање св. Писма и богомислије онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Против оваквог механичког приступа св. Причешћу, у православном свету свештеници - пастири интезивно настоје на томе да се верни што чешће , по могућству на свакој Литургији причешћују, спремајући се за то сталним бдењем над својом душом. Познајући добро духовно стање сваког појединачног члана своје пастве, једнима саветују да се причешћују више пута у току поста, другима да то чине и у време мрса, при чему некима да посте два - три дана некима седам дана, а некима да се причешћују стално и без поста... Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања св. Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију, и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се сачувати сваке крајности и једностраности.
Патријарх српски Г. Павле
|
Orthodox Christians, brothers and sisters!
On our sinful earth
the holy Church is the only place where we can get away from life's
storms and inclemency, from the world's moral filth. The Church is an
image of heaven on earth; within the temple the heavenly powers serve
invisibly. Remember and know: the Holy Temple is the House of God, in
which God Himself is invisibly present. For this reason, our behavior
in the temple should correspond to its holiness and its greatness.
1. Enter the church with humility and meekness, so as to leave justified, as the humble publican of the Gospel.
2.
When you enter the temple and see the holy icons, think about the fact
that the Lord Himself and all the Saints are looking at you; be
particularly reverent and have the fear of God.
3. Always come
to the beginning of the service, If for some important reason you are
late, be careful not to disturb the prayer of those already there. If
you come to church during the reading of the Gospel, stand at the
entrance doors until the end of the reading: when it is finished,
quietly go to your place.
4. When you take your place in the
church and others are standing nearby, greet them with a silent nod;
never, even with close friends shake hands or ask any questions, Be
sincerely modest in church
5, If you come to church with
children, see that they behave themselves properly, meekly, that they
not be noisy; teach them to understand and know how one should behave
in church; accustom them to pray. If the children have to leave the
church, tell them to cross themselves and to leave quietly or take them
out yourself.
6. Pray in church as if you yourself are
participating in the Divine services and not simply attending, that
those prayers and hymns which are being read and chanted come from your
heart; attentively follow the holy Service, in order to pray together
with everyone and to pray for that which the whole Church is praying
for.
7. While still at home, before going to church, prepare
your money for candles, the collection plates; avoid
having to make change at the candle counter; this necessitates talking
and disturbs the service and those praying.
8. Never, without
extreme need, leave the church before the end of the service; this
indicates disrespect for the holiness of the church and is a sin before
God. If it happens that you do leave early, you should mention this to
the priest in confession.
9. Approach Holy Communion humbly and
reverently, crossing your hands on your chest; with faith and love
receive the Holy Mysteries of God; then, without crossing yourself,
kiss the chalice, so as not to bump It accidentally, and quietly return
to your place, and do not leave the church without listening to the
thanksgiving prayers to the Lord God, after communion.
Archbishop Vitaly (Maximenko, +1960)
|  |
Excerpt from "Spiritual Conversations and Instructions of Elder Anthony" Part 2, pages 112-113 ...Spiritual Conversations... All of life in the last times will be one continuous sorrow and
pain. And here it is not so important who is guilty of this or that,
not at all. Sinful life itself--is already a catastrophe. The more
"civilized" the place of habitation is, the more technical and
apocalyptic natural disasters there will be. I saw contemporary
Sodom--New York, in flames, the furnace of hell, ruins and countless
sacrifices. But are they sacrifices?! Sacrifices are always pure, but
these that perish are defiled, not having preserved their purity,
having rejected the Truth and thrown themselves into the abyss of
mankind, that is, demonic superstition. In trying to create a tower
like the tower of Babylon for this enlightened government without God
and His law, they will be its first sacrifices. The sacrifices of their
own rulers even. As one of the steps toward a world-wide government,
they will offer at the altar of Baal the lives of their fellow
citizens.These rulers, people who believe in a judaism which has been
reborn into satanism, in expectation of the false messiah, the
antichrist, will do everything to bring about wars and tragedies of
world-wide significance.
But
the fire and destruction from this is not the end, but only the
beginning. For the initial fire and destruction of the new Babylonian
tower is from an explosion,-- by the hand of man, although allowed by
God. This evil deed, as an especially grave sin, will summon natural
disasters. An explosion in the sea will cause a huge wave which will
engulf the New Testament Sodom [ N.Y.]. Gomorrah [L.A.] will also soon
suffer destruction from terrible storms, from water." [initially recorded in the 1970's or 80's]
|
"What can you do? For the Lord has already established tht our temporry life will not pass without sorrows, and itis said, 'Always be mindful of your sickness and the be sorrowful in your heart." But what is more amazing is that not one holy man - no matter how holy and perfect he may have been - passed his life without having to endure something -- and this, so that [he]not be puffed up with pride. And if the saints endure, how much must we endure!" (St. Anthony, +1865)
"We do not know the judgments of God, but He does everything for our benefit. We are bound to earthly blessings, but He desires to give us future blessings through brief sicknesses on this earth." (St. Macarius, +1860)
|
|
|
|
